Sitnica #25

Vraćam se jučer kući sa posla i shvatim da sam pri kupnji namirnica zaboravila pokupiti i kruh. Prolazim pokraj Lidla i pomislim kako bi bilo dobro zaći i pokupiti makar kakvu ciabattu. Isplanirala sam raditi peku u woku (wokopeka, pewok, pekowok?) sa brdom povrća koje pri dugom dinstanju na srednje jakoj vatri postane iznimno slatko i dosta ukusno; ako nešto volim, to je umočiti koricu kruha u sočan umak. Koliko smo Lazić i ja kompatibilni, pokazuje jedenje kruha – Majstor prašinja po sredini koja mene ne zanima, dok ja preferiram koricu. Pogotovo kad je hrskava i slasna

Režem parking Lidla dijagonalno sa namjerom da što prije odradim kupnju i prolazim kraj kampera sa finskim registracijama. Ne znam koliko vam je to poznato, ali meni je Suomi kuin tuima tunturin tuuli Finland nešto predivno i nenormalno interesantno. Obići Finsku mi je velika želja, pogotovo motorom. U jednom periodu života sam ju dosta proučavala, divila sam se prirodi, mentalitetu, društvu, jezerima… Bilo bi idealno otići prema gore u nekakvom zimskom periodu, da me planet počasti i aurorom borealis, ali to je već zaživanje :liza: i traženje kruha nad pogačom.

Odlučujem po ulasku po kruh pokušati pronaći u trgovini Fince koji su parkirali taj kamper. Zvuči malo psihopatski  :lipotan: , ali zapravo ništa relevantno, potpuno sam bezopasna. Samo sam jako znatiželjna. Pomislim, ne bi trebalo biti teško pronaći ih, sigurno odstupaju. Uhvatila sam prvu ciabattu rukavicom, stavila sam ju u vrećicu i nastavila sa promatranjem. Nisam znala koga tražim; mladi par sa djecom, usamljenog vuka gladnog kilometara, mnogobrojnu obitelj sa iskusnim starješinom i kapetanom kampera – mogla sam se samo osloniti na stereotipe stvorene o Skandinavcima, nekakvu imaginarnu tipiziranu fizionomiju lica, viđene filmove i zvuk. Da, zvuk! Najljepši faktor Finske, naizgled duboko distorzirani ali zapravo predivni jezik!

Prolazila sam kroz brojne kupce tražeći nekakav trag. Mame, djeca, mladići, djevojke, bake, djedovi… Nisam našla ništa specifično što bi odvajalo ikoga iz mase i zapitala sam se nisu li već prošli van i krenuli dalje. Ako jesu, sretan im put, neka se lijepo provedu, gdjegod krenuli.

A onda sam ih spazila, bili su posljednji u redu na blagajni. Par u zrelim godinama. Niži, nasmijani, nešto žustro pričaju i gestikuliraju. Zapravo, Njega ne bih spazila da nije bilo Nje, izgledala je onako kako bih zamišljala Tarju Turunen u godinama. Odrežite Tarji kosu na dečkić duljinu i sa malo duljim šiškama koje drsko strše, dodajte pokoju boricu i malo tamnije boje u kožu lica. Izujte joj goth platforme i skinite haljinu, obucite vjetrovku i traperice a na noge obujte crocsice.

Stajali su u redu na blagajni, sa brdom namirnica, očito se opskrbljujući za daljnji nastavak putovanja. Slušala sam taj divni jezik par minuta i uživala kao dijete. Kotrljasti “RRRRR” i ono divno naglašavanje samoglasnika – savršeno :kes: . Lidlov POS nije primio prvu karticu pa sam čula i nešto finskog engleskog. Profi, excellent, praćen ljubaznim oprostite-što-vam-kompliciram-naplatu osmijehom.

Pomislim koliko su sretni i bi mi drago što putuju. Uvijek me nanovo oduševe šalabajzeri na koje nailazim. Nadam se da ću i ja u njihovim godinama, slično kao i oni, moći i znati uživati u životu. Nema ljepšeg načina za potrošiti novac od odlaska nekamo, pogotovo kad ste u dobrom društvu.

Članak, osim što je mala oda Finskoj, ujedno najavljuje sljedeći članak. Bit će posvećen kruhu.